Pesnik Uma Vid ,,u koži“ Viktorije Marinković

1
524

Čaršija: Šta te je nadahnulo da kreneš putem pesnika?

Viktorija: Ništa. Ništa ume lepo da se u nas udahne i da izdahne u nešto.

Čaršija: Koja je tvoja prva pesma koju si napisala i o čemu govori? Kakve su bile reakcije okoline kada su je pročitali?

Viktorija: Moja prva pesma je svaka sledeća pesma koju napišem, jer sve su one prve. Svaka nastane iz neke tek doživljenje realnosti, a sve naše realnosti su iz trenutka u trenutak različite. Realnost ove rečenice je novija od realnosti prethodne, a realnost ove još novija (od prethodne), i to je dar što u svakom trenutku imamo šansu da nam se sve po prvi put dešava.

Čaršija: Gde nalaziš inspiraciju za pisanjem?

Viktorija: Ne nalazim. Pre joj dozvoljavam da mi se desi. Slušam se.

Čaršija: O čemu se najčešće govori u tvojim pesmama?

Viktorija: Mislim da moje pesme govore. Govore o realnostima i koprcanjima unutrašnjeg glasa da se čuje. Kad se čuje, samo se kao što se refleks pretoči u pokret, transformiše u reči – samodiktira se.

Čaršija: Tvoje pesme se mogu pročitati pod pseudonimom ,,Uma Vid“. Zašto ,,Uma Vid“ a ne Viktorija Marinković?

Viktorija: Mogu. Uma Vid je nastala da bih mogla da vidim Viktoriju, da bih mogla da je saslušam. Bio joj je potreban uman slušalac koji ima srce da vidi. Mi često ne umemo da gledamo na i kroz sebe. Češće projektujemo na druge ono što ne vidimo na/u  sebi, pa nam je sve kao neko drugi nešto, a mi uvek sve nešto zbog nekog drugog, te momak, te drug, te profesorka, te komšija, te predsednik, te poslodavac i tako u nedogled. Otud sav nedać života i otud sav prekor na život. Nisam htela da živim u prekoru, otud Uma Vid.

Čaršija: Šta je za tebe ljubav?

Viktorija: Svakodnevno sam se budila razmišljajući o tom odgovoru. Dok nisam srela ljubav, tada sam prestala da mislim na ljubav, tada sam počela da osećam ljubav. Ljubav je da se oseća, a ne da se misli. Misli se onda kad ne umemo da verujemo osećanju, kad smo nesigurni, ili kad nam nije dobro, kad nam nije dobro to nije ljubav, to je odsustvo ljubavi, ne postoji šablon. Ako se misli racionalizuje se, a kako da racionalizuješ osećanje? To je skrnavljenje. To je kao kad ti mama i tata popuju što si se umrškao dok si jeo tortu, umesto da te puste da uživaš, da se sladiš. To je kao kad pokušaš da objasniš zašto sunce sija. Pusti ga nek sija, nek te obasja, ima li neki drugi posao do da obasja?

Čaršija: Sloboda je širok pojam, za tebe znači šta?

Viktorija: Sloboda je isto što i ljubav. Od svih velikih reči stvaramo pogrešne pojmove čim ih definišemo. Ne želim da deluje kao da odbacujem moć razmišljanja, razmišljanje je moć, ali verujem da ono ne sme da ugrožava osećanje, tek kad ono ne ugrožava osećanje, to je prava mudrost, harmonija. U svakom drugom slučaju, verujem da je razmišljanje neophodno.

Čaršija: Često smo mogli da čujemo tvoje pesme na Stihiji, bar kada si u Srbiji, čime se jos baviš?

Viktorija: Bavim se mnogočime profesionalno, mada i srčano, radim kao medicinska sestra na odeljenju za delirijum i demenciju. Uskoro počinjem da radim na odeljenju za psihotična stanja u psihijatriji, paralelno s tim počinju mi i master studije na polju psihijatrije.

Čaršija: Koliko tvoj život u dalekoj Švedskoj utiče na tvoje pisanje, obzirom da je prva reč ,,pala“ u tvom rođenom gradu?

Viktorija: Utiče. Kad odeš javlja se osećanje gubitka. Gubici pevaju najlepše, najtananije, najdelikatnije, bolno, tragično i nežno, ali gubitak je samo prividno gubitak. Čovek je uvek na dobitku, jer sve što se desi, pre nam daje nego oduzima, nego smo mi pogrešno naučeni da se za sve hvatamo kao za slamku spasa, umesto da nas nauče da smo sami sebi dom. Oni nam grade kuću, stavljaju na nas odgovornost za koju su možda i sami bili nespremni da preuzmu, kite nas, a posle kad ostajemo bez toga što se oklembesilo na nas, patimo. Što se više ima više se pati, a poenta života je da si srećan, da pustiš.

Čaršija: Napisala si recenziju za knjigu ,,Ja sam Akiko“. Kako je do toga došlo?

Viktorija: Stefan Tićmi je prvo napisao ,,U’vatile me lutke”, sa posvetom da ih dignem u nebesa kad se kačim u avion za Švecku. Bukvalno sam ih digla u nebesa, to mi se desilo i sa ,,Akiko”. Akiko putuje za Moskvu i gleda nebo kroz prozorče aviona, i nije joj jasno zašto nam kažu da se spustimo na zemlju, kad je u oblacima sjajno. Ja sam se tad nalazila u plaštu oblaka u avionu iznad Srbije i razmišljala o tome kako je spuštanje na zemlju podrhtavanje, kao kad nam noge klecnu pre nego li da padnemo. Pisanje o Akiko u tom trenutku nije smelo da mi utekne. Akiko i ja, bile smo u totalnoj sinhronizaciji.

Čaršija: Koliko je teško napisati recenziju nekom piscu ili pesniku?

Viktorija: Sve je lako ako nije pod moranje i pod teranje. I pisac to oseti i ne buni se, ako nije neki napuderisan.

Čaršija: Kada možemo očekivati tvoje reči na papiru u ukoričenom izdanju?

Viktorija: Očekujem ih i sama. Pregovaram sa sobom. Uma Vid pritiska Viktoriju, a što više pritiskaš – više odskače. Imam izdavača, kad iskoči će uskoči i kod vas 🙂

Čaršija: Kakvi su ti dalji planovi?

Viktorija: Ne umem da planiram, planiranje me poremeti. Ne umem ni ručak da isplaniram, uvek spremim drukčije od onog što sam isplanirala. Verujem da nismo stvoreni za planiranje.  Pre smo stvoreni za hleb nasušni što nam se daje danas.

Čaršija: Šta poručujes mladim piscima?

Viktorija: Ništa. Ništa je dobar motivator.

1 KOMENTAR

Ostavite komentar

Molimo Vas da unesete komentar!
Ime